komunikacija

Danas se računari nalaze u kancelarijama, fabrikama, školama, domovima, a proces obrazovanja gotovo da je nezamisliv bez njihove primene. Deca rođena krajem XX veka odrastaju u okruženju digitalnih medija. Oni  već od ranih dana postaju konzumenti „multimedijalnih proizvoda i usluga“ uključujući i crtane filmove, video igrice, muzičke sadržaje i slično. Neka istraživanja[1] pokazuju da pomenuta generacija provodi oko 1/5 vremena u kontaku sa nekom od multimedijalnih tehnologija uključujući mobilni telefon, računar ili I pod . Nove generacije zahtevaju i nove oblike transfera znanja koje se pomeraju sa klasičnog f2 (face to face) ka savremenom obliku koji obuhvata primenu tehnologije. S obzirom na to da se vreme u kojem živimo bazira na razvoju digitalne ekonomije nove generacije bi trebale biti pravovremeno i efikasno obučene da odgovore na izazove koje nosi era digitalnog poslovanja. 

Celokupno ljudsko znanje nastalo do kraja XIX veka udvostučeno je u prvoj polovini XX veka, a od tada se udvostručava svakih pet do osam godina. Mnogi analitičari smatraju da će upravo ono biti najvažniji resurs XXI veka, jer je nova ekonomija zasnovana na znanju, odnosno na primeni ljudskog „know-how“-a na sve što se proizvodi kao i na načinu kako je  proizvedeno.

Imajući u vidu da savremeno poslovanje zahteva sve intenzivniju primenu znanja – multidisciplinarnost i saradnju, obrazovanje mora da daje nove veštine: pronalaženje informacija, kritičkog razmišljanja, efikasnog komuniciranja, rada u timovima, upravljanja projektima.

Postoje organizacije koje su se na vreme prilagodile novim trendovima i usvojile princip konstantnog učenja. To podrazumeva da zaposleni pored obavljanja osnovne delatnosti, neprekidno ovladavaju novim znanjima i primenjuju ih u praksi u cilju inoviranja proizvoda i usluga,  kako bi povećali šanse za opstanak na tržištu. Model„organizacije koja uči“ podstiče kulturu rada koju karakterišu stimulacija kreativnosti i inovacije.  Budući da su organizacije fokusirane na obavljanje osnovne delatnosti, malo ili gotovo nimalo vremena ostaje za ovladavanje novim veštinama ili dodatnom edukacijom. Naime, ukoliko bi radnik u cilju daljeg usavršavanja, odustvovao sa posla ili bio premoren na radnom mestu zbog učenja nakon radnog vremena, donosiocima odluka bi ideja o dodatnom obrazovanju verovatno izgledala kontraproduktivno.      

www.mediapraxis.com